Turska 2019 - Deo 1

Putovanje od Niša do Istanbula

Prijatan je ovde ovaj avgust 2019. godine, ali ne znam kako je tamo, u Anadoliji. Poslednji i prvi put kada sam posetio Antaliju bio je oktobar prošle godine. Malo turista, nema gužve, a vremenski uslovi fenomenalni. Antalija mi je vrlo brzo postala omiljeno mesto u Turskoj, pa odlučih i ove godine da je posetim.

Svako nas mesto podseti na neku stvar. Na primer, Mersin - primorski grad u Turskoj, me podseti na milion svadbi i veselja (vidi vdieo desno), dok me Antalija asocira na odmor i to onaj pravi, daleko od svih, daleko od svega.

Dok nisam posetio Antaliju, mislio sam da u Turkoj ne postoji mesto gde ti se ljudi ne penju na vrh glave. Čini se da ih je previše na metru kvadratnom, ali ne i tamo. Antalija je dovoljno velika da se osećate lagodno i da možete pronaći svoje mesto ukoliko želite da se osamite ili bar udaljite od meteža. 

Spakovani i spremni za avanturu, bez i jedne rezervacije, Jelena i ja se upuštamo u avanturu. Iz Niša hvatamo bus za Sofiju u 16.00h i trudimo se da rezervišemo hostel u Istanbulu, na jednu noć, i to dok smo još u Srbiji i dok još uvek imamo interenta. Na sajtu Hostel world smo pronašli veoma povoljan hostel po ceni od 6 evra za noć u centru grada. Da je to moguće svedok sam i sam, kada smo u istom kvartu prošle godine po istoj ceni rezervisali noćenje. Već dovoljno dobro poznajem ovu metropolu. U istoj imam veliki broj dobrih prijatelja, ali je teško videti se sa svima, pa sam se javio samo njima dvojici - Oguzu i Hadži Mustafi. Nudili su nam smeštaj kod njih, ali smo odbili jer smo smatrali da je bolje da budemo negde u centru grada zbog lakše cirkulacije i obilaska znametinosti. 

Relativno brzo stižemo u Sofiju, ne tako udobnim autobusom bugarske kompanije MATPU. Granicu smo vrlo lako i brzo prešli. Stigli smo na glavnu autobusku stanicu i čim smo izašli iz autobusa, uputili se u turističku agenciju koja je prodavala karte za autobus od Sofije do Istanbula. 

Srećan jer mogu praktikovati moj bugarski, obratih se mladoj dami u agenciji:

- Dobr večer. Iskame dva bileta za Istanbul za prvija avtobus!

- Avtobusot izliza ot platformata, no veče njama mjasto!

- Ama, iskame samo dve!

- Ama razbiraš li ti blgarski kogato ti kaža - NJAMA MJASTO! 

- Dobre, dobre, njama problem, vsičko e dobre...

I taman dok u glavi pravim sledeću rečenicu tj. pitanje kada ima sledeći bus, vozač zaustavlja bus koji upravo kreće i zove nas unutra na turskom:

- Ajde, ajde!

- Ama, vika njama mjasto - odgovorih na bugarskom.

- Tj kato njama mjasto?! Tje e luda, be! - iznervira se on.

I tu nastaje cirkus... Jelena i ja stojimo sa torbama i čekamo da se kolege isvađaju na bugarskom i da se dogovore konačno da li ima mesta ili nema. Na kraju ova žena iz agencije se iznervira i zalupi vrata, a vozač nas uvede u poluprazan autobus. Objasnio nam je da je ova koleginica mnogo teška za saradnju i rekao da će nam karte prodati u Plovdivu, gde takođe imaju kancelariju tj. predstavništvo. Otprilike je karta u jednom pravcu 20 evra, s tim da je u cenu uključeno i osveženje i konfor. Tek pošto smo krenuli serviser nam je ponudio tople napitke - kafu i čaj, a potom i podelio čokoladice. Sve vreme smo u udobnim kožnim sedištima sa ekranom ispred svakog i slušalicama za uši. Internet je dostupan pa smo iskoristili priliku da preko Booking-a rezervišemo hotelsku sobu u centru Antalije za takođe 6 evra za noć po osobi. 

Stižemo u Plovdiv. Tamo dobijamo svoje karte i koristimo pospanu baba seru za besplatno močanje, jer nemamo bugarske lire. :) 

Pre same granice napravili smo pauzu od pola sata gde je bio ogroman market. Vozačev asistent mi je pre same granice prišao i pitao da li mogu da mu prenesem jedan litar mastike preko. Rekao sam da mogu i on mi je doneo neku crnu kesu. Znam gde idem i zato otvaram kesu da proverim šta se zaista unutra nalazi i bilo je kako je rekao - litar mastike. S obzirom na to da nisam nosio svoj alkohol... Dobro, samo pola litre domaće rakije za prijatelja. :) Ali nije bio problem. Relativno brzo prolazimo granicu, s tim da smo morali sav prtljag da proturimo kroz skener. Sve je bilo ok, pa nastavismo dalje. Kako smo krenuli u unutrašnjost Turske, vozačev asistent reče glasno na dva jezika, i na bugarskom, i na turskom "Molim da mi se vrati mastika!". Pomislio sam da nije normalan jer mi se tako glasno obraća, a onda, kada su počele da zveckaju flaše sa svih strana, shvatio sam da mu je svaki drugi putnik proturio po flašu. :) Sav srećan zbog obavljenog posla, poslužio nas je još jednom kafom. 

Istanbul 

Na glavnoj autobusoj stanici, sa preko 200 perona i toliko autobusa iz svih krajeva sveta, pravi je cirkus. Tek je 6 sati izjutra, a svi su na nogama, svi nešto prodaju, nude ili hitaju na bus. Sreća menjačnica se brzo otvorila, te razmenismo pare. Vrlo važna stavka je rešena jer automat za kupovinu karata za javni prevoz koristi samo keš i to određene novčanice. Za prevoz ovim gradom od srca preporučujem "istanbul card" (vidi sliku) jer kupite jednu karticu i na nju dopunite novac za dve osobe za planirani broj vožnji.

Photo: https://istanbulclues.com/where-to-buy-istanbul-card-istanbulkart/ 

Metro nas vozi do centra grada, a onda odlučujemo da iskuliramo malo od puotvanja na klupici tik uz Bosforski moreuz, a tek onda da potražimo hostel za koji imamo rezervaciju. Do hostela smo razgledali grad i napravili neki okvirni plan kada ćemo i šta posetiti i kada ćemo se videti sa Oguzom. On nije odustajao od poziva da ostanemo tu prvu noć kod njega. Smatrali smo da nije bilo potrebe jer smo imali rezevaciju i povoljan smeštaj u centru grada, sve dok se tamo nismo konačno pojavili.

Lik - recepcionar ladno ne da ne zna engleski, nego mu izgleda i turski nije jača strana. Sav smušen i neljubazan pokušava sve vreme da nam kaže da naša rezervacija ne važi jer oni ne sarađuju sa "Hostel world"-om i da te cene ne važe, ali je domišljat pa nam na digitronu nudi cenu od 50 evra za sobu za noć. Ljutito odibjamo i zahtevamo da pričamo sa nadređenom osobom. Ubrzo dolazi nadređeni koji natucuje engleski i isto nam to govori, te maltene nas izbacuje ispred. Zbunjeni, ali i dalje optimistični, obišli smo par gostionica u krugu i shvatili da ispod 50 evra nema noćenja. To je za naš skromni budžet bilo previše, pa sam predložio da potražimo hostel u kojem sam ja odseo pre godinu dana. Lepe me uspomene vezuju za isti, a i on je negde u centru grada kod Plave džamije. Nada da smo spašeni utihnula je kada sam ugledao da je hostel zatvoren. Potražili smo kafić sa internetom i rešili da potražimo preko interneta smeštaj, ali niti jedna stranica za pretraživanje smeštaja na telefonu nije radila. Pisalo je obaveštenje da putem naših telefona ne možemo pretraživati ugostiteljske i turističke usluge u Istanbulu. Ostao nam je jedino Oguz kao poslednja nada. :) 

Kada smo napravili plan da se sa prijateljem sretnemo u tek uveče oko 18.00 časova, ostavili smo prtljag na železničkoj stanici Sirkidži, a onda tako slobodni obišli širi centar grada uzduž i popreko. U 18.00 časova se nalazimo sa albanskim turčinom, prijateljem Oguzom, na čuvenom trgu Taksim.

Nakon šetnje Taksimom i ipsijanja mnogo čajeva, a nakon toga i piva, uputili smo do Oguzovom stana u alabanskoj četvrti poznatom kao Alibeyköy Mahallesi. Dugo smo pričali na njegovom prelepom balkonu sa pogledom na celo naselje koje uopšte nije malo. 

I kroz razgovor uvek saznam neke nove reči koje mi koristimo u svakodenvnom govoru, a koje dolaze iz tog kraja, tipa: top, parče, dušek, sanduk, ekran, dugme, kašika, peškir, papuča, džezva, jastuk, jorgan, odžak, čaršija, čoček... 

Još jedan efes i laku noć... 

Kod brice...

Turska berbernica

Jednog dana u Mersinu, tokom internacionalnog radnog kampa, probudih se i pogledah se u ogledalo. Zahvalim se univerzumu na novom danu i mogucnosti da se probudim bas u Mersinu, okružen divnim ljudima i pored mora, a odna shvatim da nešto nije baš sasvim kako treba, Jbte, vreme je za brijanje, stopio sam se sa sredinom sa ovom bradom. Što je mnogo, mnogo je! Da sam te 2013. godine znao da ću danas nositi bradu mnogo veću nego tada, ne bi mi ni palo na pamet da posetim berberina, ali u tom momentu je sve aludiralo na brijanje. Imao sam izbor - da provedem sat vremena u toaletu ispred ogledala mačujući se mojom i više nego gustom bradom ili da iskusim uslugu turskih berberina u nekoj od čuvenih turskih berbernica. Idem u berbernicu! Odlukla je pala. Sada sam znao kako ću provesti svoje prvo slobodno vreme na radnom kampu.

U hotelu, gde smo bili smešteni, pronalazim lidera i obaveštavam ga o mojim namerama, a tu se nađe i Diego, volonter iz Irske sa španskim imenom. Rekao je da bi mi se rado pridružio ako nije problem, a ja sam to prihvatio sa oduševljenjem. I taman kada smo krenuli da napuštamo hotel, ugledala nas je Nemica Lusi. Upitala nas je gde idemo i da li može sa nama, pošto ni sama ne zna kako da iskoristi svoje slobodno vreme. Naravno da je krenula! Ponela je i foto-aparat kako bi zabeležila sve to i ovom prilikom joj se zahvaljujem na tome, jer da nije nje bilo i te kamere, ne bismo sada imali priču. Zapravo, imali bismo priču, ali priču koja nije praćena fotografijama. Dolazimo do prve berbernice nedaleko od hotela. Ugledali smo berberina koji završava mušteriju, pa ga pitasmo na engleskom koliko košta usluga brijanja. Rekao je 10 turskih lira, što je u tom trenutku bilo oko 5 evra. Bacio sam se na praktikovanje mog turskog jezika i pogađanje, za cenu ali on nije hteo ni da čuje. Rekao je da je to moderan salon i da mogu da se pogađam na drugim mestima, ali ne tamo. Ništa nam nije drugo peostalo nego da prihvatimo, jer je napolju bilo prevruće, a ko zna na kojoj udaljenosti se nalazi sledeći salon, s obzirom da smo smešteni bili, ipak, daleko od centra grada.

"Ko će prvi?" - upitao nas je brica pokazujući nam oštri brijač, a mi se pogledasmo u fazonu "'Ajde ti!", "Ne, ne, ajde prvo ti!". Dobro, ionako je to moja ideja, pa neće da me kolje, valjda! Prvi put sam kod brice. Seo sam, a Lusi je uslikala moju facu. Potom mi je lice nasapunjao i ostavio me tako neko vreme. Sve vreme je zbijao neke šale na turskom jeziku, jer mu je engleski bio zaista loš. Nešto smo ukapirali jer smo razumeli ili iz gestikulacije shvatili o čemu se radi, a nešto nismo. Ipak nismo prestajali da se smejemo, jer je lik bio zaista pozitivan. Uglavnom, sve šale su se svodile na to kako će da nas prikolje, zapali, zavrne šiju i slično. Diego i Lusi nisu od samog početka prihvatili te šale kao dobronamerne, ali ipak sve je to zbog razlike u kulturi. Mi imamo takve šale, pa valjda zato sam od početka uživao u istima. Ubrzo su se i oni opustili pa je berbernicom odjekivao smeh. Onda mi je rekao da se uozbiljim, pokazao brijač, gurno mi glavu na naslon i počeo sa brijanjem. Za tili čas mi je skinuo bradu, a onda mi namazao neku kremu za lice. Ostavio me je tako neko vreme, pa potom zapalio neki štapić i počeo da ga manda iznad moje glave levo-desno uz smeh, a u fazonu "E, sad ću da te zapalim!". Osmudio mi je sve nepotrebne dlake sa lica i vrata, a na vrlo vešt način.

 

I na kraju, kada sam taman pomislio da je završio, on mi je vešto rukama uhvatio glavu i ispucao vrat. Možda je to, za mene, bio i najčudniji trenutak, a valjda jer to nisam očekivao. Ipak, prijalo je jer sam imao osećaj preporođenosti, kao posle masaže. Celokupni takav tretman je dobio i Diego.

 Na kraju je sve ispalo i više nego dobro, mi smo izašli puni utisaka i nasmejani iz berbernice, a i što je najvažnije obrijani bez i jedne posekotine i spaljotine. :) 

Proputovanje Anadolijom - Deo 2 - Istanbul

Obično, kada putujem negde, unapred se informišem o tom mestu. Tipa, koliko stanovnika ima, šta valja posetiti, koje specijalitete probati i gde popiti najbolju kafu. Ovoga puta, sam to već uradio prošle godine, kada sam prvi put posetio ovaj grad. Uprkos tome, iznenađenju nikad kraja! Ponovo, kao da nisam znao gde dolazim. Ovaj grad je kao cela Srbija. Ovo je metropola! Izgubljen sam, ponovo. Tako se osećam sitno u odnosu na njega, a ljudi samo vužde - levo-desno, gore-dole... Stojim i gledam oko sebe. Pokušavam da se adaptiram na ovu grandomaniju.

Pristižemo u grad. Idemo preko nekih mostova ogromnih, a ispod mostova i u samim mostovima iskorišćen prostor maksimalno - sve neke radnjice u kojima šiju, pletu, vezu, štampaju... mlado i staro, veliko i malo, bolesno i zdravo, svi nešto rade, ali svi! Kao u mravinjak da smo ušli. Stajemo na peron 197 na dolaznoj autobuskoj, a ima ih još ko zna koliko. Kako smo izašli, tako je krenulo secanje za rukave i prtljag: „Taxi, taxi, taxi...“, „Taxi istiyorsunuz?“ Spreman sam pošao na put, mislim se, znam kako sa vama treba da se ponašam, a i praktikujem gde god da putujem da naučim bar nekoliko rečenica osnovne komunikacije i naravno brojeve zbog cenkanja. „Yok, hayir, yok!“ bile su reči koje su se najviše čule s moje strane, a koje su značile odbijanje na ne tako formalan način. Prošle godine sam probao ljubazno „Ne, hvala vam mnogo!“ i nisam mog’o da se otrgnem nikako. E, sada sa malim iskustvom je mnogo drugačije, nećete vi mene.

Obišli smo Plavu džamiju (Ulaz je besplatan za sve, samo se izujete na ulazu. Vredi videti ovo impozantno zdanje.), Aja Sofiju (Ulaz je oko 20-ak evra, a red do Tokija. Uglavnom ga čine azijski turisti sa šeširićima i foto-aparatima. Kako zbog cene, tako i zbog vremena koje bismo potrošili ovde, nismo ulazili, ali svakako, ako vi imate, preporučujem.), Kapali čaršiju (Buvljak na zatvorenom. Tuneli i tuneli, roba i roba... Na tone robe. Svi vas vuku za rukav, spremni da se pogađaju oko cene. Svi govore sve jezike. Jedna majica je koštala 15 evra, a ja sam dve dobio za 10. Pogađajte se!), Ak Saraj (Tržni centar, koji je za razliku od prvog mnogo moderniji.), Bosforski moreuz (Šetnja pored zaliva, razgovor sa ribolovcima i pogled na Aziju.) i ogromnu neku tvrđavu gde smo seli na malim orijentalnim stolicama za malim isto takvim stočićima i naručili turski čaj. Dok smo pijuckali čaj, prodavcu je neka bakuta bajala, mahala nožem i prozevala se s vremena na vreme. Onda je uzela neki buket osušenog cveća i jedan list iz novine, počela da vrti to u krug ispred njegove glave i zapalila. Ovaj se zahvalio i vratio za šank. Bilo je interesantno videti sve ovo. 

Vreme prolazi, celi dan smo ovde i sve pare dadosmo na metro jer smo želeli što više stvari da posetimo, kao i na toalet. Javnih toaleta ima na svakom koraku, pa čak i u dvorištu džamije, i svi se plaćaju po 1 tursku liru, oko 60 dinara. U svakom od tih toaleta sedi, uglavnom, neka bakuta i prodaje žetone. Neki su uređeni, naročito ovi u dvorištima džamija, dok su neki, bolje je da ne opisujem. Stvari smo ostavili, kao i lani što sam, na železničkoj stanici Sirkidži. Jako pismena stvar, izabereš limeni ormarić u zavisnosti od prtljaga, zatvoriš, pritisneš dugme i dobiješ broj. Sa istim dođeš kad poželiš i učitaš kod, izađe ti iznos za plaćanje i nakon plaćanja, vrata se otovre. Jako bezbedno i jeftino čuvanje stvari, a korisno jer je bez njih ragledanje Istanbula neprocenjivo. 

Pogađajte se uvek i svuda, pa čak i u autobusu! :)

Sada je vreme za tursku kaficu, koja u centru grada mnogo košta, pa onda sve ostalo. Ali, kada je kafa u pitanju, ne žalim. Mada, moram da priznam da mi se naš - srpski način pripremanja kafe više dopada nego njihov. Ne znam što uopšte tu kafu zovemo "turskom" kad zapravo ona to nije. Sad se setih situacije iz Niša iz jednog kafića.

Ja: Ja bih jednu tursku kafu.

Konobar: Takvu kafu ne služimo. Imamo sprsku - domaću! *Možda je čak i rekao "srbsku". 

Ja: Onda ništa! 

Konobar: Ne, stvarno! Može domaća?

Ja: Ne može! Idem negde da popijem tursku! 

Uh, što volim da se inatim kad se neko pravi pametan. Ipak, sada shvatam da postoji razlika između domaće i turske kafe, pa bih ovim putem da se izvinim konobaru uz sugestiju da malo "spusti loptu". :)

Došlo je vreme za put i mi odlazimo do stanice gde su male radnjice prevoznika, tu odmah iza perona. Kako smo pristizali, crni, mali i brkati ljudi su nas salitali i nudili prevoz za sve moguće destinacije. Želeo sam Metro prevoznika jer zaista imam najbolje iskustvo sa njima, ali avaj, svi polasci za Mersin, oko 1500 km od Istanbula ka jugu – u pravcu Kipra, a nedaleko od Sirije, bili su popunjeni. Pomenuh Siriju pa se setih da je kamp prvobitno trebaloda bude u Tarsusu, ali je prebačen u Mersin, valja zbog problema sa tamošnjom opštinom, a nadam se ne zbog bezbednosti stranih volontera. Elem, nabasasmo na nekog levog prevoznika, ali bio je jedini koji je u datom momentu imao i polazak i mesta u busu do Mersina. Putuje se 14 sati sa kratkim pauzama. Staje se u nekoliko gradova. Stupio sam u komunikaciju sa prodavcem karata, sada već na tečnom turskom jer sam za ovo bio spreman.

-          Koliko je karta do Mersina?

-          80 lira!

-          Uuuu, kupujemo dve karte?

-          Tamam, 75 tl!

-          U Metrou je 70 tl!

-          Dobro brate, onda po 70 tl za vas!

-          A ne, ne, mi smo studenti!          

-          Dobro, 60 tl i kraj! Evo ruka!

I tako se ja pogodih za 10 evra manje po karti. Nisam bio siguran kakav je uopšte prevoznik, nikad nisam čuo za njih, sumnjivi su, pogađam se ko na ulici u sred lokala... Dolazi bus i na prvi pogled nije loš. Ispred autobusa brdo ljudi, svako sa sobom vodi po nekoliko deteta. Zapitali smo se kako ćemo svi stati unutra. Ubrzo je šofer otvorio vrata i krenuli smo unutra. Postoje brojevi i to se poštuje. Svaki peti putnik, u proseku, imao je dete u krilu. Od te dece, svako treće je, u proseku, plakalo ili vrištalo. Na zvučnicima je do kraja opičena neka turska folk muzika, malo moderna, malo orijentalna. Svako je i ovde ispred sedišta imao ekrančić sa tv-om i slušalicama. Još nismo krenuli, a putnici su primetili da imaju strance u autbusu jer su čuli strani jezik i onako upadljivo su piljili u nas kao prvi put da vide strance. Krenuli smo...

Tri sata nakon što smo krenuli, mi i dalje pokušavamo da se izvučemo iz evropskog dela Istanbula. I taman kada smo izašli i iz azijskog dela grada, koji je vidno siromašniji i bedniji od prvog, autobus je na jednoj deonici auto-puta stao. Svi su na trenutak zanemeli, pa čak i deca koja su rovala sve vreme. Vozač, zamenik vozača, serviser i zamenik servisera, tek smo tada shvatili koliko je njih iz osoblja u busu, izašli su i počeli da lupaju. Shvatili smo da se autobus pokvario, a onda i mala panika kada je neko od putnika uspaničeno rekao „bomba“. Odjednom, ulazi vozač u bus, putnici ga pitaju šta se događa, a on im mumla na turskom, ništa nisam ni čuo ni razumeo, samo smo gledali prestrašene face putnika. Bilo je malo k’o na filmu, a onda vozač prilazi pored mene, kleči, otvara pod autobusa, spušta se unutra i počinje nešto da lupa. Zamenik vozača, verovatno neznajući da je ovaj unutra, pali autobus, a ovaj iznutra kreće da vrišti i da se dere da ga ugasi. Ma ludnica nasataje, a deca, sada sva bez izuzetka, kreću da vrište, šište i pište, dok im se majke deru i pokušavaju da ih smire. Nakon sat vremena, kvar je bio otklonjen. Dobro je, nije bomba. Nastavili smo dalje, ali sa falinkom, jer je na 10 minuta nešto kao petarda pucalo ispod mog sedišta, a crni dim na momente izlazio ni od kuda. Onda je otkazala klima. Pa smo ponovo stajali da osoblje proba da popravi kvar, ali bezuspeštno, pa smo nastavili bez klime i sa pucnjavom na 10 minuta i crnim dimom.

Došli smo do jednog grada, čini mi se da je to bio Duzdže, i napravili pauzu od 15 minuta. Inače apsolutno niko ne govori engleski, pa čini mi se čak ni oni koji bi možda mogli ili zanju nešto. Slobodan je izašao da ispuši cigaru ili dve, tri... i da potraži wc. Ja sam toliko bio iscrpljen da sam ostao sa stvarima u busu. Nakon 15 minuta krećemo, a ja dobacim Slobodanu: „Sada si sigurno svež, ispušio cigaretu, dve ili tri, bio u toalet!?“, a on mi odgovara: „To ti misliš! Krenuo sam ka stanici i pitao sam nekoliko ljudi za wc, i svi su me bledo gledali. Onda sam probao sa batrum, isto, a onda toalet, i isto... Onda sam otišao do šaltera i pitao gospodju koja prodaje karte za batrum. Ona mi je rekla na najdivljijem engleskom jeziku ikada da može ali moram da uzmem tiket. Pošto sam pristao, ona je kucala kartu i rekla 60 turskih lira! Ja sam bio u šoku, kako? Zar za toalet toliko! A ona je shvatila: Vi ne tražite kartu do Bodruma? Ne, gospođo, ja tražim toalet, ali mi je vreme za pauzu isteklo i bus kreće, hvala na svemu!“

Nastavili smo put. Usledilo je naglo kočenje i zaobilaženje potencijalno opasne saobraćajne nesreće na magistralnom putu. Istumbaše se svi putnici, deca se razleteše po autobusu, a mene tek tad uhvati san. Kada sam se probudio ispred sebe sam video more. Pristižemo u Mersin, a subjektivni osećaj govori da je napolju preko 40 stepeni. Saznaćemo vrlo brzo. I, evo ga Mersin na slici:

Mersin, Turska

Proputovanje Anadolijom - Deo 1 - Doživljaji sa puta od Niša do Istanbula

Taj 14.08.2013. godine beše zabavan dan na poslu, a valjda zato jer znam da baš danas počinje odmor. Vođen iskustvom sa proputovanja od prethodnih godina, sada sam rešio da krenem sa jednom omanjom torbom prtljaga. Idem na kamp kao i prošle godine. Izabrao sam ponovo Tursku, jer sam se prošle godine vratio prepun pozitivnih utisaka. Ovoga puta sam izabrao da putujem i posetim jedan volonterski kamp na jugu te zemlje, u blizini sa sirijskom granicom. Ova oblast je poznata kao Kurdistan, a u njoj su učestali nemiri. Pre nedelju dana sam dobio informaciju da se zbog istih otkazuje kamp, a onda, nakon par dana, da se seli u grad Mersin. To je turističko mesto na jugu Turske. Prihvatio sam novonastalu situaciju i krenuo na put, ali ove godine sa prijateljem. Prošle godine sam putovao sam, a na tom proputovanju upoznao divne ljude. Svetlucave oči moje majke pogledom su govorile sve: "Još nije kasno da odustaneš?!" No, bilo kako bilo, jadna žena vrlo dobro je znala ko joj je sin, pa je shvatila da ne može ništa promeniti. Brat Džoni i Žuća mi rekoše: "Srećan put", na glavnoj autobuskoj stanici u Donjoj Trnavi, a na glavnoj u Nišu, ispratiše nas brat Šmrka i Šoče. Slobodan i ja, prijatelj koje sa mnom putovao, prepustismo se blagodetima putovanja sa bugarskim prevoznikom MATPU.

Mlada devojka, Bugarka, je bila servirka u busu - kao ono što je stjuardesa u avionu, valjda. Začas smo stigli do granice i ona nam pokupi "pasporti", a kada smo prešli granicu i kada je trebalo da nam ih vrati, imala je problem sa isčitavanjem imena, a tek prezimena, pa se jednom trenutku izdrala, vidno iznervirana zbog toga, "Bred Pit, kade e?" Nakon smeha od strane većine putnika, postala je još nervoznija i pomoć potražila od devojke na prvom sedištu. Očito je na početku svoje serviserske karijere. Dok smo čekali na bugarskoj granici, napale su nas neke osice koje počeše da jure sve putnike. Interesantna mi beše Bugarka koja poče da maše rukama i da se dere "Bjagaj od men, bjagaj b'e!"
I tako pristigosmo mi u Sofiju, ogroman i meni ni malo interesantan grad. Kako smo stali, zaleteo sam se na šalter sa pitanjem: "Dobar den, za do Stanbula kogato imame avtobus?", a ona mi reče: "Sega, na tazi moment, se dviždat po platforma!" I mi se zadviždasmo ka platformi i bus kreće.
Krenuh da vičem i mašem rukama: "Čakaj, čakaj" i bus stade. Bio je to autobus popularnog turskog prevoznika Metro. Zastao je vozač i pokazao nam rukom da požurimo i uđemo u bus. Bio je to ljubazni vozač - Turčin, a onda nas unutra dočeka serivserka Rajna - srednjovečna neljubazna Bugarka: "Sega li se pristigna na platformata!?" Mislim se: "Rajno, nemoj da s*reš, što bi kum Šoče reko, nego daj te karte piši, pa da se smestimo kad već ima mesta. A onda da ga zakovemo, mrtvi smo umorni od puta, da se bar naspavamo ko ljudi do Turske granice."
Međutim, kada smo se smestili, Rajna nas obiđe i ponudi kafu. Pošto je sipala i poslužila istu, priupitah je do kada treba da smo u Istanbulu, a ona zamislite ljubazno odgovori: "Pet, pet i polovinka do šes'" Zablagodarih joj i to je bilo to. Rajna se sada smekšala i postala prijateljski nastrojena.
E, sad ide onaj moj omiljeni glagol - vuždali smo 200 na sat bugarskim avtopatem, a ja "uživao" u pogledu i sve vreme se pitao "Kako, kako je ovo Evropska Unija?!" i onda opet pitam sam sebe: "Ali kako?!". Nagledao sam se svega i svačega, realno i prelepog okruženja, brda obrasla brezama, reke i livade, ali su gradovi i naselja bili uglavnom sa starim zgradama sa oguljenim fasadama. Na jednoj od tih zgrada, za ogradu terase sa prvog sprata bio je vezan konj. Pas'o je, a oko njega je bilo više plastičnih kesa nego trave. Zatim, ugledah put u izgradnji i most koji vodi u vazduh, nema dalje, pomislih da nije neka pista, ali ne, tu je gradnja stala, verovatno zbog mita i korupcije, pranja novca EU fondova ili ko zna šta, možda lupam...



Ulazimo u Tursku, a mi uveliko hasamo maminu pitu sa sirom. U Plovdivu još, u bus se ukrca jedna četvororčlana porodica. Turci -  mama, tata i dva sinčića. Kako smo prešli tursku granicu, kao na "tri, četiri, sad" krenuli su da povraćaju i jedan i drugi. A pošto je mama bila trudna, što smo kasnije ustanovili, krenula je i ona da povraća. I neprijatan miris je počeo da se oseća u vazduhu, a Rajni je para na uši išla, jer je neprestano donosila plastične kese i vodu. Mislim se, Rajno, lako je tebi, ti će im daš kesu i vodu i će odeš kod vozača, a mi što treba do Istanbula da trpimo ovaj smrad i da ovo sve gledamo...



I dok se vozimo, Slobodan apsolutno sve vreme od početka vožnje spava kao top, a ja ispred sebe imam mini tv, sa slušalicama, internetom i muzikom. Ma bilo je sve u fulu, samo da ovi ne povraćaju i da ne ispuštaju krike kao da ih neko kolje. Jadan onaj otac. Ne zna čovek koga pre da gleda! Na tv-u gledam turske vesti na TRT-u: Na Taksimu protesti, neredi povodom političkih dešavanja u Egiptu. To je početak svih nereda i u Turskoj, kasnije.Verovali ili ne, 1h posle ponoći je, a dete i dalje povraća, doduše samo jedno, a mama i bata su se smirili. Rajna, sve besnija zbog nastale situacije, kreće da biva sve ljubaznija prema meni jer je u pogledu videla da je razumem, pa je krenula da nas nudi sokovima i nekim turskim mafinima, ali verujte, ništa mi se nije jelo ni pilo, i život mi se malo zgadio. Jadna Rajna, ženica nije stala cele noći. Sada mi je bilo čak i žao.



Jutro je. Sunce je nedavno zasijalo pa se razdani, a mi pristižemo u Istanbul.