Taj 14.08.2013. godine beše zabavan dan na poslu, a valjda zato jer znam
da baš danas počinje odmor. Vođen iskustvom sa proputovanja od
prethodnih godina, sada sam rešio da krenem sa jednom omanjom torbom
prtljaga. Idem na kamp kao i prošle godine. Izabrao sam ponovo Tursku,
jer sam se prošle godine vratio prepun pozitivnih utisaka. Ovoga puta
sam izabrao da putujem i posetim jedan volonterski kamp na jugu te
zemlje, u blizini sa sirijskom granicom. Ova oblast je poznata kao
Kurdistan, a u njoj su učestali nemiri. Pre nedelju dana sam dobio
informaciju da se zbog istih otkazuje kamp, a onda, nakon par dana, da
se seli u grad Mersin. To je turističko mesto na jugu Turske. Prihvatio
sam novonastalu situaciju i krenuo na put, ali ove godine sa
prijateljem. Prošle godine sam putovao sam, a na tom proputovanju
upoznao divne ljude. Svetlucave oči moje majke pogledom su govorile sve:
"Još nije kasno da odustaneš?!" No, bilo kako bilo, jadna žena vrlo
dobro je znala ko joj je sin, pa je shvatila da ne može ništa promeniti.
Brat Džoni i Žuća mi rekoše: "Srećan put", na glavnoj autobuskoj
stanici u Donjoj Trnavi, a na glavnoj u Nišu, ispratiše nas brat Šmrka i
Šoče. Slobodan i ja, prijatelj koje sa mnom putovao, prepustismo se
blagodetima putovanja sa bugarskim prevoznikom MATPU.
I tako pristigosmo mi u Sofiju, ogroman i meni ni malo interesantan grad. Kako smo stali, zaleteo sam se na šalter sa pitanjem: "Dobar den, za do Stanbula kogato imame avtobus?", a ona mi reče: "Sega, na tazi moment, se dviždat po platforma!" I mi se zadviždasmo ka platformi i bus kreće.
Krenuh da vičem i mašem rukama: "Čakaj, čakaj" i bus stade. Bio je to autobus popularnog turskog prevoznika Metro. Zastao je vozač i pokazao nam rukom da požurimo i uđemo u bus. Bio je to ljubazni vozač - Turčin, a onda nas unutra dočeka serivserka Rajna - srednjovečna neljubazna Bugarka: "Sega li se pristigna na platformata!?" Mislim se: "Rajno, nemoj da s*reš, što bi kum Šoče reko, nego daj te karte piši, pa da se smestimo kad već ima mesta. A onda da ga zakovemo, mrtvi smo umorni od puta, da se bar naspavamo ko ljudi do Turske granice."
Međutim, kada smo se smestili, Rajna nas obiđe i ponudi kafu. Pošto je sipala i poslužila istu, priupitah je do kada treba da smo u Istanbulu, a ona zamislite ljubazno odgovori: "Pet, pet i polovinka do šes'" Zablagodarih joj i to je bilo to. Rajna se sada smekšala i postala prijateljski nastrojena.
E, sad ide onaj moj omiljeni glagol - vuždali smo 200 na sat bugarskim avtopatem, a ja "uživao" u pogledu i sve vreme se pitao "Kako, kako je ovo Evropska Unija?!" i onda opet pitam sam sebe: "Ali kako?!". Nagledao sam se svega i svačega, realno i prelepog okruženja, brda obrasla brezama, reke i livade, ali su gradovi i naselja bili uglavnom sa starim zgradama sa oguljenim fasadama. Na jednoj od tih zgrada, za ogradu terase sa prvog sprata bio je vezan konj. Pas'o je, a oko njega je bilo više plastičnih kesa nego trave. Zatim, ugledah put u izgradnji i most koji vodi u vazduh, nema dalje, pomislih da nije neka pista, ali ne, tu je gradnja stala, verovatno zbog mita i korupcije, pranja novca EU fondova ili ko zna šta, možda lupam...
Ulazimo u Tursku, a mi uveliko hasamo maminu pitu sa sirom. U Plovdivu još, u bus se ukrca jedna četvororčlana porodica. Turci - mama, tata i dva sinčića. Kako smo prešli tursku granicu, kao na "tri, četiri, sad" krenuli su da povraćaju i jedan i drugi. A pošto je mama bila trudna, što smo kasnije ustanovili, krenula je i ona da povraća. I neprijatan miris je počeo da se oseća u vazduhu, a Rajni je para na uši išla, jer je neprestano donosila plastične kese i vodu. Mislim se, Rajno, lako je tebi, ti će im daš kesu i vodu i će odeš kod vozača, a mi što treba do Istanbula da trpimo ovaj smrad i da ovo sve gledamo...
I dok se vozimo, Slobodan apsolutno sve vreme od početka vožnje spava kao top, a ja ispred sebe imam mini tv, sa slušalicama, internetom i muzikom. Ma bilo je sve u fulu, samo da ovi ne povraćaju i da ne ispuštaju krike kao da ih neko kolje. Jadan onaj otac. Ne zna čovek koga pre da gleda! Na tv-u gledam turske vesti na TRT-u: Na Taksimu protesti, neredi povodom političkih dešavanja u Egiptu. To je početak svih nereda i u Turskoj, kasnije.Verovali ili ne, 1h posle ponoći je, a dete i dalje povraća, doduše samo jedno, a mama i bata su se smirili. Rajna, sve besnija zbog nastale situacije, kreće da biva sve ljubaznija prema meni jer je u pogledu videla da je razumem, pa je krenula da nas nudi sokovima i nekim turskim mafinima, ali verujte, ništa mi se nije jelo ni pilo, i život mi se malo zgadio. Jadna Rajna, ženica nije stala cele noći. Sada mi je bilo čak i žao.
Jutro je. Sunce je nedavno zasijalo pa se razdani, a mi pristižemo u Istanbul.
Нема коментара:
Постави коментар