Obično, kada putujem negde, unapred se informišem o tom mestu. Tipa, koliko stanovnika ima, šta valja posetiti, koje specijalitete probati i gde popiti najbolju kafu. Ovoga puta, sam to već uradio prošle godine, kada sam prvi put posetio ovaj grad. Uprkos tome, iznenađenju nikad kraja! Ponovo, kao da nisam znao gde dolazim. Ovaj grad je kao cela Srbija. Ovo je metropola! Izgubljen sam, ponovo. Tako se osećam sitno u odnosu na njega, a ljudi samo vužde - levo-desno, gore-dole... Stojim i gledam oko sebe. Pokušavam da se adaptiram na ovu grandomaniju.
Pristižemo u grad. Idemo preko nekih mostova ogromnih, a ispod mostova i u samim mostovima iskorišćen prostor maksimalno - sve neke radnjice u kojima šiju, pletu, vezu, štampaju... mlado i staro, veliko i malo, bolesno i zdravo, svi nešto rade, ali svi! Kao u mravinjak da smo ušli. Stajemo na peron 197 na dolaznoj autobuskoj, a ima ih još ko zna koliko. Kako smo izašli, tako je krenulo secanje za rukave i prtljag: „Taxi, taxi, taxi...“, „Taxi istiyorsunuz?“ Spreman sam pošao na put, mislim se, znam kako sa vama treba da se ponašam, a i praktikujem gde god da putujem da naučim bar nekoliko rečenica osnovne komunikacije i naravno brojeve zbog cenkanja. „Yok, hayir, yok!“ bile su reči koje su se najviše čule s moje strane, a koje su značile odbijanje na ne tako formalan način. Prošle godine sam probao ljubazno „Ne, hvala vam mnogo!“ i nisam mog’o da se otrgnem nikako. E, sada sa malim iskustvom je mnogo drugačije, nećete vi mene.
Obišli smo Plavu džamiju (Ulaz je besplatan za sve, samo se izujete na ulazu. Vredi videti ovo impozantno zdanje.), Aja Sofiju (Ulaz je oko 20-ak evra, a red do Tokija. Uglavnom ga čine azijski turisti sa šeširićima i foto-aparatima. Kako zbog cene, tako i zbog vremena koje bismo potrošili ovde, nismo ulazili, ali svakako, ako vi imate, preporučujem.), Kapali čaršiju (Buvljak na zatvorenom. Tuneli i tuneli, roba i roba... Na tone robe. Svi vas vuku za rukav, spremni da se pogađaju oko cene. Svi govore sve jezike. Jedna majica je koštala 15 evra, a ja sam dve dobio za 10. Pogađajte se!), Ak Saraj (Tržni centar, koji je za razliku od prvog mnogo moderniji.), Bosforski moreuz (Šetnja pored zaliva, razgovor sa ribolovcima i pogled na Aziju.) i ogromnu neku tvrđavu gde smo seli na malim orijentalnim stolicama za malim isto takvim stočićima i naručili turski čaj. Dok smo pijuckali čaj, prodavcu je neka bakuta bajala, mahala nožem i prozevala se s vremena na vreme. Onda je uzela neki buket osušenog cveća i jedan list iz novine, počela da vrti to u krug ispred njegove glave i zapalila. Ovaj se zahvalio i vratio za šank. Bilo je interesantno videti sve ovo.
Vreme prolazi, celi dan smo ovde i sve pare dadosmo na metro jer smo želeli što više stvari da posetimo, kao i na toalet. Javnih toaleta ima na svakom koraku, pa čak i u dvorištu džamije, i svi se plaćaju po 1 tursku liru, oko 60 dinara. U svakom od tih toaleta sedi, uglavnom, neka bakuta i prodaje žetone. Neki su uređeni, naročito ovi u dvorištima džamija, dok su neki, bolje je da ne opisujem. Stvari smo ostavili, kao i lani što sam, na železničkoj stanici Sirkidži. Jako pismena stvar, izabereš limeni ormarić u zavisnosti od prtljaga, zatvoriš, pritisneš dugme i dobiješ broj. Sa istim dođeš kad poželiš i učitaš kod, izađe ti iznos za plaćanje i nakon plaćanja, vrata se otovre. Jako bezbedno i jeftino čuvanje stvari, a korisno jer je bez njih ragledanje Istanbula neprocenjivo.
Pogađajte se uvek i svuda, pa čak i u autobusu! :)
Sada je vreme za tursku kaficu, koja u centru grada mnogo košta, pa onda sve ostalo. Ali, kada je kafa u pitanju, ne žalim. Mada, moram da priznam da mi se naš - srpski način pripremanja kafe više dopada nego njihov. Ne znam što uopšte tu kafu zovemo "turskom" kad zapravo ona to nije. Sad se setih situacije iz Niša iz jednog kafića.
Ja: Ja bih jednu tursku kafu.
Konobar: Takvu kafu ne služimo. Imamo sprsku - domaću! *Možda je čak i rekao "srbsku".
Ja: Onda ništa!
Konobar: Ne, stvarno! Može domaća?
Ja: Ne može! Idem negde da popijem tursku!
Uh, što volim da se inatim kad se neko pravi pametan. Ipak, sada shvatam da postoji razlika između domaće i turske kafe, pa bih ovim putem da se izvinim konobaru uz sugestiju da malo "spusti loptu". :)
Došlo je vreme za put i mi odlazimo do stanice gde su male radnjice prevoznika, tu odmah iza perona. Kako smo pristizali, crni, mali i brkati ljudi su nas salitali i nudili prevoz za sve moguće destinacije. Želeo sam Metro prevoznika jer zaista imam najbolje iskustvo sa njima, ali avaj, svi polasci za Mersin, oko 1500 km od Istanbula ka jugu – u pravcu Kipra, a nedaleko od Sirije, bili su popunjeni. Pomenuh Siriju pa se setih da je kamp prvobitno trebaloda bude u Tarsusu, ali je prebačen u Mersin, valja zbog problema sa tamošnjom opštinom, a nadam se ne zbog bezbednosti stranih volontera. Elem, nabasasmo na nekog levog prevoznika, ali bio je jedini koji je u datom momentu imao i polazak i mesta u busu do Mersina. Putuje se 14 sati sa kratkim pauzama. Staje se u nekoliko gradova. Stupio sam u komunikaciju sa prodavcem karata, sada već na tečnom turskom jer sam za ovo bio spreman.
- Koliko je karta do Mersina?
- 80 lira!
- Uuuu, kupujemo dve karte?
- Tamam, 75 tl!
- U Metrou je 70 tl!
- Dobro brate, onda po 70 tl za vas!
- A ne, ne, mi smo studenti!
- Dobro, 60 tl i kraj! Evo ruka!
I tako se ja pogodih za 10 evra manje po karti. Nisam bio siguran kakav je uopšte prevoznik, nikad nisam čuo za njih, sumnjivi su, pogađam se ko na ulici u sred lokala... Dolazi bus i na prvi pogled nije loš. Ispred autobusa brdo ljudi, svako sa sobom vodi po nekoliko deteta. Zapitali smo se kako ćemo svi stati unutra. Ubrzo je šofer otvorio vrata i krenuli smo unutra. Postoje brojevi i to se poštuje. Svaki peti putnik, u proseku, imao je dete u krilu. Od te dece, svako treće je, u proseku, plakalo ili vrištalo. Na zvučnicima je do kraja opičena neka turska folk muzika, malo moderna, malo orijentalna. Svako je i ovde ispred sedišta imao ekrančić sa tv-om i slušalicama. Još nismo krenuli, a putnici su primetili da imaju strance u autbusu jer su čuli strani jezik i onako upadljivo su piljili u nas kao prvi put da vide strance. Krenuli smo...
Tri sata nakon što smo krenuli, mi i dalje pokušavamo da se izvučemo iz evropskog dela Istanbula. I taman kada smo izašli i iz azijskog dela grada, koji je vidno siromašniji i bedniji od prvog, autobus je na jednoj deonici auto-puta stao. Svi su na trenutak zanemeli, pa čak i deca koja su rovala sve vreme. Vozač, zamenik vozača, serviser i zamenik servisera, tek smo tada shvatili koliko je njih iz osoblja u busu, izašli su i počeli da lupaju. Shvatili smo da se autobus pokvario, a onda i mala panika kada je neko od putnika uspaničeno rekao „bomba“. Odjednom, ulazi vozač u bus, putnici ga pitaju šta se događa, a on im mumla na turskom, ništa nisam ni čuo ni razumeo, samo smo gledali prestrašene face putnika. Bilo je malo k’o na filmu, a onda vozač prilazi pored mene, kleči, otvara pod autobusa, spušta se unutra i počinje nešto da lupa. Zamenik vozača, verovatno neznajući da je ovaj unutra, pali autobus, a ovaj iznutra kreće da vrišti i da se dere da ga ugasi. Ma ludnica nasataje, a deca, sada sva bez izuzetka, kreću da vrište, šište i pište, dok im se majke deru i pokušavaju da ih smire. Nakon sat vremena, kvar je bio otklonjen. Dobro je, nije bomba. Nastavili smo dalje, ali sa falinkom, jer je na 10 minuta nešto kao petarda pucalo ispod mog sedišta, a crni dim na momente izlazio ni od kuda. Onda je otkazala klima. Pa smo ponovo stajali da osoblje proba da popravi kvar, ali bezuspeštno, pa smo nastavili bez klime i sa pucnjavom na 10 minuta i crnim dimom.
Došli smo do jednog grada, čini mi se da je to bio Duzdže, i napravili pauzu od 15 minuta. Inače apsolutno niko ne govori engleski, pa čini mi se čak ni oni koji bi možda mogli ili zanju nešto. Slobodan je izašao da ispuši cigaru ili dve, tri... i da potraži wc. Ja sam toliko bio iscrpljen da sam ostao sa stvarima u busu. Nakon 15 minuta krećemo, a ja dobacim Slobodanu: „Sada si sigurno svež, ispušio cigaretu, dve ili tri, bio u toalet!?“, a on mi odgovara: „To ti misliš! Krenuo sam ka stanici i pitao sam nekoliko ljudi za wc, i svi su me bledo gledali. Onda sam probao sa batrum, isto, a onda toalet, i isto... Onda sam otišao do šaltera i pitao gospodju koja prodaje karte za batrum. Ona mi je rekla na najdivljijem engleskom jeziku ikada da može ali moram da uzmem tiket. Pošto sam pristao, ona je kucala kartu i rekla 60 turskih lira! Ja sam bio u šoku, kako? Zar za toalet toliko! A ona je shvatila: Vi ne tražite kartu do Bodruma? Ne, gospođo, ja tražim toalet, ali mi je vreme za pauzu isteklo i bus kreće, hvala na svemu!“
Nastavili smo put. Usledilo je naglo kočenje i zaobilaženje potencijalno opasne saobraćajne nesreće na magistralnom putu. Istumbaše se svi putnici, deca se razleteše po autobusu, a mene tek tad uhvati san. Kada sam se probudio ispred sebe sam video more. Pristižemo u Mersin, a subjektivni osećaj govori da je napolju preko 40 stepeni. Saznaćemo vrlo brzo. I, evo ga Mersin na slici:
 |
| Mersin, Turska |
U hotelu, gde smo bili smešteni, pronalazim lidera i obaveštavam ga o mojim namerama, a tu se nađe i Diego, volonter iz Irske sa španskim imenom. Rekao je da bi mi se rado pridružio ako nije problem, a ja sam to prihvatio sa oduševljenjem. I taman kada smo krenuli da napuštamo hotel, ugledala nas je Nemica Lusi. Upitala nas je gde idemo i da li može sa nama, pošto ni sama ne zna kako da iskoristi svoje slobodno vreme. Naravno da je krenula! Ponela je i foto-aparat kako bi zabeležila sve to i ovom prilikom joj se zahvaljujem na tome, jer da nije nje bilo i te kamere, ne bismo sada imali priču. Zapravo, imali bismo priču, ali priču koja nije praćena fotografijama. Dolazimo do prve berbernice nedaleko od hotela. Ugledali smo berberina koji završava mušteriju, pa ga pitasmo na engleskom koliko košta usluga brijanja. Rekao je 10 turskih lira, što je u tom trenutku bilo oko 5 evra. Bacio sam se na praktikovanje mog turskog jezika i pogađanje, za cenu ali on nije hteo ni da čuje. Rekao je da je to moderan salon i da mogu da se pogađam na drugim mestima, ali ne tamo. Ništa nam nije drugo peostalo nego da prihvatimo, jer je napolju bilo prevruće, a ko zna na kojoj udaljenosti se nalazi sledeći salon, s obzirom da smo smešteni bili, ipak, daleko od centra grada.
"Ko će prvi?" - upitao nas je brica pokazujući nam oštri brijač, a mi se pogledasmo u fazonu "'Ajde ti!", "Ne, ne, ajde prvo ti!". Dobro, ionako je to moja ideja, pa neće da me kolje, valjda! Prvi put sam kod brice. Seo sam, a Lusi je uslikala moju facu. Potom mi je lice nasapunjao i ostavio me tako neko vreme. Sve vreme je zbijao neke šale na turskom jeziku, jer mu je engleski bio zaista loš. Nešto smo ukapirali jer smo razumeli ili iz gestikulacije shvatili o čemu se radi, a nešto nismo. Ipak nismo prestajali da se smejemo, jer je lik bio zaista pozitivan. Uglavnom, sve šale su se svodile na to kako će da nas prikolje, zapali, zavrne šiju i slično. Diego i Lusi nisu od samog početka prihvatili te šale kao dobronamerne, ali ipak sve je to zbog razlike u kulturi. Mi imamo takve šale, pa valjda zato sam od početka uživao u istima. Ubrzo su se i oni opustili pa je berbernicom odjekivao smeh. Onda mi je rekao da se uozbiljim, pokazao brijač, gurno mi glavu na naslon i počeo sa brijanjem. Za tili čas mi je skinuo bradu, a onda mi namazao neku kremu za lice. Ostavio me je tako neko vreme, pa potom zapalio neki štapić i počeo da ga manda iznad moje glave levo-desno uz smeh, a u fazonu "E, sad ću da te zapalim!". Osmudio mi je sve nepotrebne dlake sa lica i vrata, a na vrlo vešt način.
