Putovanje od Niša do Istanbula
Prijatan je ovde ovaj avgust 2019. godine, ali ne znam kako je tamo, u Anadoliji. Poslednji i prvi put kada sam posetio Antaliju bio je oktobar prošle godine. Malo turista, nema gužve, a vremenski uslovi fenomenalni. Antalija mi je vrlo brzo postala omiljeno mesto u Turskoj, pa odlučih i ove godine da je posetim.
Svako nas mesto podseti na neku stvar. Na primer, Mersin - primorski grad u Turskoj, me podseti na milion svadbi i veselja (vidi vdieo desno), dok me Antalija asocira na odmor i to onaj pravi, daleko od svih, daleko od svega.
Dok nisam posetio Antaliju, mislio sam da u Turkoj ne postoji mesto gde ti se ljudi ne penju na vrh glave. Čini se da ih je previše na metru kvadratnom, ali ne i tamo. Antalija je dovoljno velika da se osećate lagodno i da možete pronaći svoje mesto ukoliko želite da se osamite ili bar udaljite od meteža.
Spakovani i spremni za avanturu, bez i jedne rezervacije, Jelena i ja se upuštamo u avanturu. Iz Niša hvatamo bus za Sofiju u 16.00h i trudimo se da rezervišemo hostel u Istanbulu, na jednu noć, i to dok smo još u Srbiji i dok još uvek imamo interenta. Na sajtu Hostel world smo pronašli veoma povoljan hostel po ceni od 6 evra za noć u centru grada. Da je to moguće svedok sam i sam, kada smo u istom kvartu prošle godine po istoj ceni rezervisali noćenje. Već dovoljno dobro poznajem ovu metropolu. U istoj imam veliki broj dobrih prijatelja, ali je teško videti se sa svima, pa sam se javio samo njima dvojici - Oguzu i Hadži Mustafi. Nudili su nam smeštaj kod njih, ali smo odbili jer smo smatrali da je bolje da budemo negde u centru grada zbog lakše cirkulacije i obilaska znametinosti.
Relativno brzo stižemo u Sofiju, ne tako udobnim autobusom bugarske kompanije MATPU. Granicu smo vrlo lako i brzo prešli. Stigli smo na glavnu autobusku stanicu i čim smo izašli iz autobusa, uputili se u turističku agenciju koja je prodavala karte za autobus od Sofije do Istanbula.
Srećan jer mogu praktikovati moj bugarski, obratih se mladoj dami u agenciji:
- Dobr večer. Iskame dva bileta za Istanbul za prvija avtobus!
- Avtobusot izliza ot platformata, no veče njama mjasto!
- Ama, iskame samo dve!
- Ama razbiraš li ti blgarski kogato ti kaža - NJAMA MJASTO!
- Dobre, dobre, njama problem, vsičko e dobre...
I taman dok u glavi pravim sledeću rečenicu tj. pitanje kada ima sledeći bus, vozač zaustavlja bus koji upravo kreće i zove nas unutra na turskom:
- Ajde, ajde!
- Ama, vika njama mjasto - odgovorih na bugarskom.
- Tj kato njama mjasto?! Tje e luda, be! - iznervira se on.
I tu nastaje cirkus... Jelena i ja stojimo sa torbama i čekamo da se kolege isvađaju na bugarskom i da se dogovore konačno da li ima mesta ili nema. Na kraju ova žena iz agencije se iznervira i zalupi vrata, a vozač nas uvede u poluprazan autobus. Objasnio nam je da je ova koleginica mnogo teška za saradnju i rekao da će nam karte prodati u Plovdivu, gde takođe imaju kancelariju tj. predstavništvo. Otprilike je karta u jednom pravcu 20 evra, s tim da je u cenu uključeno i osveženje i konfor. Tek pošto smo krenuli serviser nam je ponudio tople napitke - kafu i čaj, a potom i podelio čokoladice. Sve vreme smo u udobnim kožnim sedištima sa ekranom ispred svakog i slušalicama za uši. Internet je dostupan pa smo iskoristili priliku da preko Booking-a rezervišemo hotelsku sobu u centru Antalije za takođe 6 evra za noć po osobi.
Stižemo u Plovdiv. Tamo dobijamo svoje karte i koristimo pospanu baba seru za besplatno močanje, jer nemamo bugarske lire. :)
Pre same granice napravili smo pauzu od pola sata gde je bio ogroman market. Vozačev asistent mi je pre same granice prišao i pitao da li mogu da mu prenesem jedan litar mastike preko. Rekao sam da mogu i on mi je doneo neku crnu kesu. Znam gde idem i zato otvaram kesu da proverim šta se zaista unutra nalazi i bilo je kako je rekao - litar mastike. S obzirom na to da nisam nosio svoj alkohol... Dobro, samo pola litre domaće rakije za prijatelja. :) Ali nije bio problem. Relativno brzo prolazimo granicu, s tim da smo morali sav prtljag da proturimo kroz skener. Sve je bilo ok, pa nastavismo dalje. Kako smo krenuli u unutrašnjost Turske, vozačev asistent reče glasno na dva jezika, i na bugarskom, i na turskom "Molim da mi se vrati mastika!". Pomislio sam da nije normalan jer mi se tako glasno obraća, a onda, kada su počele da zveckaju flaše sa svih strana, shvatio sam da mu je svaki drugi putnik proturio po flašu. :) Sav srećan zbog obavljenog posla, poslužio nas je još jednom kafom.
Istanbul
Na glavnoj autobusoj stanici, sa preko 200 perona i toliko autobusa iz svih krajeva sveta, pravi je cirkus. Tek je 6 sati izjutra, a svi su na nogama, svi nešto prodaju, nude ili hitaju na bus. Sreća menjačnica se brzo otvorila, te razmenismo pare. Vrlo važna stavka je rešena jer automat za kupovinu karata za javni prevoz koristi samo keš i to određene novčanice. Za prevoz ovim gradom od srca preporučujem "istanbul card" (vidi sliku) jer kupite jednu karticu i na nju dopunite novac za dve osobe za planirani broj vožnji.
Metro nas vozi do centra grada, a onda odlučujemo da iskuliramo malo od puotvanja na klupici tik uz Bosforski moreuz, a tek onda da potražimo hostel za koji imamo rezervaciju. Do hostela smo razgledali grad i napravili neki okvirni plan kada ćemo i šta posetiti i kada ćemo se videti sa Oguzom. On nije odustajao od poziva da ostanemo tu prvu noć kod njega. Smatrali smo da nije bilo potrebe jer smo imali rezevaciju i povoljan smeštaj u centru grada, sve dok se tamo nismo konačno pojavili.
Lik - recepcionar ladno ne da ne zna engleski, nego mu izgleda i turski nije jača strana. Sav smušen i neljubazan pokušava sve vreme da nam kaže da naša rezervacija ne važi jer oni ne sarađuju sa "Hostel world"-om i da te cene ne važe, ali je domišljat pa nam na digitronu nudi cenu od 50 evra za sobu za noć. Ljutito odibjamo i zahtevamo da pričamo sa nadređenom osobom. Ubrzo dolazi nadređeni koji natucuje engleski i isto nam to govori, te maltene nas izbacuje ispred. Zbunjeni, ali i dalje optimistični, obišli smo par gostionica u krugu i shvatili da ispod 50 evra nema noćenja. To je za naš skromni budžet bilo previše, pa sam predložio da potražimo hostel u kojem sam ja odseo pre godinu dana. Lepe me uspomene vezuju za isti, a i on je negde u centru grada kod Plave džamije. Nada da smo spašeni utihnula je kada sam ugledao da je hostel zatvoren. Potražili smo kafić sa internetom i rešili da potražimo preko interneta smeštaj, ali niti jedna stranica za pretraživanje smeštaja na telefonu nije radila. Pisalo je obaveštenje da putem naših telefona ne možemo pretraživati ugostiteljske i turističke usluge u Istanbulu. Ostao nam je jedino Oguz kao poslednja nada. :)
Kada smo napravili plan da se sa prijateljem sretnemo u tek uveče oko 18.00 časova, ostavili smo prtljag na železničkoj stanici Sirkidži, a onda tako slobodni obišli širi centar grada uzduž i popreko. U 18.00 časova se nalazimo sa albanskim turčinom, prijateljem Oguzom, na čuvenom trgu Taksim.
Nakon šetnje Taksimom i ipsijanja mnogo čajeva, a nakon toga i piva, uputili smo do Oguzovom stana u alabanskoj četvrti poznatom kao Alibeyköy Mahallesi. Dugo smo pričali na njegovom prelepom balkonu sa pogledom na celo naselje koje uopšte nije malo.
I kroz razgovor uvek saznam neke nove reči koje mi koristimo u svakodenvnom govoru, a koje dolaze iz tog kraja, tipa: top, parče, dušek, sanduk, ekran, dugme, kašika, peškir, papuča, džezva, jastuk, jorgan, odžak, čaršija, čoček...
Još jedan efes i laku noć...
